Према савременом разумевању омладинске политике развијеном у оквиру Савета Европе и Европске Уније, национална омладинска политика представља целовиту, свеобухватну и крос-секторијалну државну стратегију за унапређење квалитета живота младих. Политика за омладину представља својеврсни "уговор" између државе и младих, који настаје у консултативном (партнерском) односу владе, невладиног сектора и самих младих. Активна партиципација младих представља окосницу сваке омладинске политике.
Млади и омладинске организације треба да активно учествују како у креаирању, тако и у имплементацији омладинске политике на националном, регионалном и локалном нивоу. На Министарској конференцији Савета Европе у Солуну (одржаној од 7-9. новембра 2002.г.), Министри за младе земаља чланица обавезали су се да ће осигурати услове за успостављање пуног партнерства са младима и омладинским организацијама у процесу развоја и имплементације националних стратегија за младе.
Према препоруци Европског омладинског форума, омладинска политика не би требало да третира младе"као проблем који треба решавати, већ као важан национални ресурс и да изрази начине на које ће млади људи препознати своје потенцијале као грађани" који могу активно допринети друштвеном развоју.
Подстицај развоју омладинске политике у европским земљама дат је кроз Белу књигу Европске комисије (2001), као и кроз више документа Савета Европе, попут Европске повеље о учешћу младих у животу на општинском и регионалном нивоу (2003).
Садржина омладинских политика је специфична за сваку европску земљу, али већина тема може се груписати у 4 главне области:
- образовање
- социјална укљученост и равноправност
- активно грађанство и партиципација
- сигурност, здравље и благостање младих
У циљу формулисања смерница за развој омладинске политике, као и за евалуацију постојећих стратегија за младе, Експертска група Савета Европе радила је на изради индикатора и стандарда за националне омладинске политике у Европи. Резултати овог процеса објављени су у финалном извештају ове групе .
Ова експертска група види омладинску политику као процес у правцу повећања и унапређења различитих Ťпакета друштвених могућностиť за младе људе.
Ови "пакети" су:
1. Образовање- учење током читавог живота, (не)формално образовање и обука, друштвено признање вештина и компетенција стечених у неформално-образовном сектору. – Треба повећати број младих људи који су укључени у процес учења током читавог живота, кроз формално или неформално образовање, без обзира на њихов пол, социјално и културно порекло. Квалификације стечене у структурисаном и планираном неформалном образовању треба да буду препознате и признате као део учења током читавог живота.
2. Приступ савременим технологијама- Треба повећати број младих људи који имају приступ савремним технологијама и који су адекватно обучени да их користе за сопствену добробит.
3. Стручно саветовање и професионална оријентација- Треба повећати број младих људи у земљама чланицама који имају могућност да добију стручни савет приликом избора сопствене професије.
4. Информације- Треба повећати број омладинских информативних центара, специјалних информативних емисија за младе у медијима, као и број инфо-пунктова за младе у свим земљама чланицама. Такође, треба повећати и број младих људи који су директни корисници ових услуга
5. Могућност социјалне и здравствене заштите- Треба повећати број младих људи који бирају здрав стил живота. Такође, треба повећати могућности за добијање савета и помоћи у области здравствене и социјалне заштите.
6. Становање- Треба повећати број локалних власти, које, у сарадњи са републичком владом, раде на планском решавању стамбеног питања младих
7. Запошљавање- Треба повећати број младих људи који имају могућност да раде и да за тај рад буду адекватно плаћени.
8. Мобилност и путовање- Треба повећати могућности младих да путују и тако обогате сопствено животно и интеркултурално искуство или стекну различите професионалне квалификације.
9. Правда и права младих- Треба повећати број држава чланица које у свом законодавству имају посебне законе које се тичу младих, као и праксу правног система за омладину.
10. Могућности за партиципацију и активно грађанство- Треба повећати број мера републичких или локалних власти, усмерених на пружање Ťпростораť младима да делују као активни грађани, да активно учествују у јавном животу и користе своје право да искажу сопствено мишљење и да се удружују.
11. Забавни, културни и друштвени садржаји за младе- Треба повећати могућности да млади људи буду корисници забаваних и културних садржаја, као и могућности да постану активни у друштвеним и волонтерским активностима.
12. Спорт- Неопходно је унапредити услове за спортске и рекреативне активности за младе или их створити тамо где у овом тренутку не постоје.
13. Омладинске размене и интернационално искуство- Младим људима треба омогућити да путују још у раној младости, а треба повећати и број младих људи који су учествовали у омладинским разменама (усмереним како на стицање знања, тако и на стицање практичног искуства).
14. Сигурно животно окружење- Треба смањити број младих људи који су били жртве криминала или насиља, као и број младих људи извршилаца насилних радњи.
Ови индикатори би требало да укажу на то шта земље чланице Савета Европе раде за своје младе људе и на који начин то чине.
Уколико дође до развоја националне политике у складу са европским стандардима, као што би то требало да буде случај у Србији, ови индикатори могу бити важне смернице на том путу. Наравно, треба подвући да коначна верзија националне стратегије за младе треба да уважава како потребе младих, тако и културолошки специфичну реалност живота младих у заједници.
