Сан тих зена који је поцео
да се сања 28.02.1909.године постављен у декларацији и темељима Социјалистичке партије
Америке, жене у добром делу света и данас
сањају. Равноправност у свим сегментима живота
и друштвена права данас су, рекло би се, остали у сенци годишњег ритуала стихијске
прославе овог дана.
Пожар у фабрици текстила
Триангле Схиртwаис у Њу Јорку 1911 године у коме је погинуло преко 140 жена, био
је кап која је прелила чашу незадовољства америчких радница које су егзистенцију
својих породица штитиле тешким радом у катастрофалним условима. Од тада па до данас
тече непрекидна борба обесправљених жена на целој планети.
Медјународни дан жена или
колоквијално Осми март дан је посвећен женама и слави се сваке године. Овај дан
настао је као дан борбе за економску, социјалну и политичку равноправност и жена
и мушкараца. Идеја да се облежава међународни дан жена се први пут појавила почетком
20 века у доба брзе индустријализације и
економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших радних услова.
Жене запослене у индустрији одеће
текстила су јавно протестовале 8-
марта 1857 у Њу Јорку. Текстилне раднице
су протестовале због лоших радних услова и ниских плата. Демонстрације је растерала
полиција, а те исте жене су основале синдикат два месеца касније.
Жена која је била инспирисана деклеарацијом америчких социјалиста
била је Луиз Циц предложила је установљење медјународног дана жена. Идеја ове немице
није спроведена у дело за њеног живота али кључни моменат на том путу се десио
1910. године када је Друга Интернационала (организација социјалиста
и радничких партија) организовала прву међународну женску конференцију у Копенхагену.
Тада је проглашен Међународни дан жена (МЏ), који је предложила угледна немачка
социјалисткиња Клара Цеткин, ипак датум овог празника није био објављен. Следеће,
1911. године, овај дан је обележило више од милион људи у Аустрији, Данској, Немачкој
и Швајцарској.
Осми март је прихваћен као Међународни дан жена
1917. године. На Западу, МЏ обележавао се током 1910. и 1920, да би пао у заборав
до 1970-их, када га на видело износи пробуђени феминистички покрет. На залагање
Александре Колеонте, Лењин је овај дан прогласио државним празником, а од 1965.
године, овај дан је у Русији нерадан дан.
У појединим прослављањима, дан је изгубио своју политичку
ноту и постао једноставно, прилика да мушкарци изразе своју љубав према блиским
женама, и тако у неку руку сличан празнику Мајки у Америци и Дану заљубљених – празнику
који све више добија глобални карактер. На северној хемисфери, 8. март се слави
као први пролећни празник, јер се тамо први дан марта узима за почетак пролећа.
У Италији, на овај дан, мушкарци женама поклањају мимозе. Жуте мимозе и чоколада
су такође два најзаступљенија дара у Русији и Албанији. У Пољској, на Међународни
дан жена се организује марш феминисткиња. У БиХ, Бразилу, Хрватској, Мађарској,
Румунији, Молдавији, Македонији, Црној Гори, Пољској, Бугарској, Словенији и Србији,
преовладава обичај да се жени покалња цвеће. Ђаци, такође спремају поклон за своје
учитељице. У земљама као што је Португал или Румунија, обичај је да жене праве своју
само женску забаву. У Индији, МЏ-а се придаје велики значај. Године 2005. у Великој
Британији, овај дан је проглашен за државни празник. Прослава Међународног дана
жена 4.марта 2007. је покренула је насиље у Техерану, када је полиција претукла
на хиљаде окупљених мушкараца и жена.
Имајући у виду претходно наведене подакте, потпуно
спонатно се намећу питања: зашто се ради о неразвијеним или земљама са нижим стандардном;
да ли су развијене земље превазишле потребу за прослављањен Осмог марта јер су се
жене у њима избориле за равноправност; да ли се код нас и даље практикује јер ће
се нешто постићи; колико има пројектованих патријархалних образаца у самом прослављању
осмог марта и колико само његово прослављање заправо продржава и одржава постојеће
стање ствари ( где жена и није на завидној позицији, и где још много треба радити).
Данас у Србији, 8. март подржава обрасце друштвене неједнакости, тачније подређеног
положаја жена. Зашто? Зато што је то једна од ретких прилика када се жени поклања
пажња и то са подсмехом, жени се изругују свесно или не: куповином кувара, пегли,
и сличних „потребштина“, стављајући јој тако јасно до знања на који начин брину
о њој и где је њено место (у кући и за шпоретом). Уместо осврта на борбе за лична
права које су жене водиле, у Србији се 8.марта величају мајке, хранитељице и неговатељице,
стрпљиве, послушне, вредне, брижне, осетљиве, „слабе“. У прилог овом коментару,
добро иде цитат песмице коју смо својевремено учили за Осмомартовску приредбу у
основној школи:
“Вредне руке моје маме, све у кући раде саме,
она кува пере и шије и над нама увек бдије“
Празник, потреба, вид борбе или прилика да некоме
поклонимо пажњу остаје да размислимо… Друштвени контекст, политичке околности, степен
развијености државе, односи међу половима и односи моћи, дубоко су уплетени у обележавање
Осмог марта. Осим букета цвећа и поклона овог дана, жени треба дати признање за
храброст, борбу, допринос човечанству и сагледати је у свим њеним лепотама и величини:
у њеној нежности и у њеној снази.
